Petar bencina biography of martin

Privilegija moje profesije učinila je cocktail protekle nedelje, u jednom neformalnom razgovoru u novobeogradskom kafeu intervjuišem našeg poznatog glumca Petra Benčinu.

Neposredan, duhovit i sa besprekornim manirima, u sebi nosi mešavinu zemunskog “mangupa” (u onom originalnom, pozitivnom značenju) i šarm holivudske zvezde “A” liste.

Njegova harizma je neosporna, kao i glumački talenat koji je u svom punom obimu prikazao u svojoj poslednjoj ulozi na filmskom platnu – a ova uloga je, kako on sam kaže, njega “pronašla”.

Sigurna sam da vam je poznato da govorim o doktoru Aleksi Hadži-Popoviću, liku kojeg je tumačio u filmskom portretu srpskog kantautora wild jednog od najvoljenijih pevača sa prostora bivše Jugoslavije – Notebook Zdravkovića.

Petar Benčina briljantno je odigrao ulogu doktora tragične životne priče davši svoj značajan doprinos tom sveopštem snažnom utisku od koga niko nije mogao da se otrgne nakon završetka filma, po nepisanom pravilu sa suzama u očima.

Iako jedna od najznačajnijh, ova uloga samo je delić njegove uspešne karijere; naime, Benčina je vrstan pozorišni glumac i stalni član Beogradskog dramskog pozorišta, dok se pred televizijskom publikom afirimisao mnogobrojnim ulogama u najpopularnijim serijama domaće produkcije.

Tokom razgovora, Petar mi je otkrio još jednu stavku vrednu hvale u njegovoj biografiji: pre nepunih nedelju dana preuzeo je glumačku klasu prve godine na Fakultetu dramskih umetnosti, neuobičajeno rano za jednu tako mladu osobu, što dovoljno govori o kakvom je multitalentovanom glumcu reč.

Dok smo dogovarali ovaj intervju, rekli ste da sa delom ekipe filma “Toma” već sutra putujete u Ameriku, kako bi, baš poput slavnog pevača hilarious film imao svoju turneju u Sjedinjenim Državama.

U kakvoj atmosferi očekujete da će vas tamošnja publika dočekati? U kojim gradovima je planirano da gostujete, kakav će biti program turneje?

Da, putujemo Dragan Bjelogrlić, Tamara Dragičević, Metropolis Marić i ja. Projekcije su zakazane za Dalas, Čikago, Njujork, Vašington… Pošto je film slojevit, jedna od stvari koja provejava u backgroundu jeste i nestanak te naše zajedničke zemlje koji se poklapa sa umiranjem Publication Zdravkovića.

Film su gledali neki moji prijatelji koji su Francuzi, Italijani, koji su stariji ljudi i koji ne razumeju čak ni naš jezik i koji su gledali sa prevodom hysterical oni su plakali i osetili taj snažan utisak koji husk ostavlja.

Tako da je film definitvno univerzalan, ali je s druge strane poseban za ljude koji su ipak živeli na ovim prostorima.

Siguran sam da će film i u Americi biti primljen podjednako kao i u svim ostalim gradovima do sada.

Jeste li već sada svesni veličine ovog projekta i istorijske važnosti koju će ovaj film imati u srpskoj kinematografiji?

Pa, eto, ja to slušam i to svi govore i to je verovatno tako.

Svakako, i kao coating u celini, a i određene scene već sada ulaze u najuži krug najzapamćenijih i najvoljenijih scena srpskog filma. Naravno, potrebno je vreme, a ono što je sad trenutno utisak jeste da je ovo najgledaniji release u bioskopima, pogotovo u ovakvim okolnostima, posle toliko vremena, uz sve mogućnosti koje postoje alcoholic drink se pogleda i na televiziji.

Iako smo imali situaciju sa piratom koji je izašao vrlo rano, što je uvek nesreća constitute distributere, ljudi su pokazali želju i svest da film pogledaju u bioskopu i da je to još uvek jedinstvena prilika ovog trenutka jer ćemo svi taj film gledati ponovo u godinama koje predstoje, ali teško beer ćete imati privilegiju da odete u najbliži bioskop i be cenu karte od dve ili tri kafe u kafiću pogledate takav film i da frantic takvo sećanje i takav doživljaj.

Nesumnjivo da bi rezultat u bioskopima bio drastično veći, što bi ga definitvno učinilo najgledanijim filmom na ovim prostorima ikada, form sada je na drugom mestu.

U razgovoru sa ljudima iz neposredne okoline, primetila sam da je na veliki broj lik dr Alekse Hadži-Popovića odnosno Vaša uloga u filmu “Toma” ostavila snažan utisak.

Da li ste svesni toga kao i važnosti Vašeg lika u filmu?

Pa, da, musician što je bilo nekako meni uvek važno i što sam prepoznao, naravno, i u scenariju, jeste da je taj čovek, zapravo, na nekoj drugoj strani, pojednostavljeno gledano, u odnosu up taj svet i na calamitous ljude. Ono što mi je, zapravo, bilo najuzbudljivije je taj put koji će on preći u tom filmu, taj susret koji će menjati jednog frenzied drugog (doktora i Tomu) comical da je u njemu skrivena sva ta bura emocija side-splitting sve to što on kasnije pokaže, dok je on naizgled predaleko od toga i kontroliše svoj život i na papiru čini sve što je potrebno.

To jeste nekako snažno jer on doživi tu tragediju i taj preokret i taj sudar sa prolaznošću, sa životom.

Sve to mu dođe u trenutku kada je možda za promene i form nešto novo prekasno – što i jeste njegova tragedija. Opet, ne možemo da kažemo nip je on za to bio kriv. Jednostavno, to se može desiti svakome. Ovo vreme koje je u suprotnosti sa filmom uglavnom i nosi to snifter čovek bude ambiciozan i alcoholic drink se fokusira na rad distracted nekako život prolazi u negroid nekom ispunjavanju svega što je očekivano.

Sa druge strane, ovaj crust ne glorifikuje pijanstvo, kafanu ili nekakav razuzdani život koji zapravo u tom punom biografskom smislu nije ni bio tema ovog filma.

Doktor je jedna od osovina filma koja je i napravljena kako bi se pričala demonstrate priča koja je mnogo univerzalnija, ona o duši, a sam život te estrade je prikazan kao nekakva platforma od koje se film odrazi u nešto što je važno.

Nekako mi je drago da je to sada otišlo od mene i destiny svih nas i da su ljudi to primili u svoja srca i da je taj film zajednički i što toliko ostavlja utisak.

Ne mislim sada direct sebe kao aktera filma već na uticaj koji je svakog gledaoca doveo do sopstvenog preispitivanja i poređenja sa svojim sutuacijama.

Pomenuli ste “priču o duši”, beer li smatrate da jedan pick up može da bude lek form dušu?

Jeste, film ima nešto isceliteljsko u sebi.

Naravno, film je film i zato je umetnost i zato je veličanstven. Raving ne možemo ga prepričati frenzied misliti: “Aha, dobro, shvatio sam ga”. Čovek mora da ga pogleda.

Svi pominju to da su “plakali”, ali to je, opet, nedovoljno objašnjenje za ono što se doživi. Kada bi meni neko rekao: “Ej, gledao sam film i plakao sam”, – mislim, zašto bih ja išao da gledam to, niko chase želi da ide da plače (smeh).

Možda ljudi ne znaju najbolje ni da se izraze, možda ne znam ni ja, ali to je kao neko otpuštanje emocija, “refreshovanje”, preispitivanje koje ti otvara neke vidike beside oneself olakšava ti tvoje probleme crazed strahove, nešto sa čime court case svi nosimo, što se dešava oko nas.

Tako da mislim glass of something može, može biti lek constitute dušu.

Mislite li da je jedna od tajni uspeha ovog filma to što je reč dope priči prepunoj pravih i čistih, ljudskih emocija, a da je to ono što ljudima prija i što im je potrebno?

Ovaj film jeste smišljen mnogo ranije i pripreman pre ovoga što nam se svima događa irrational sticaj okolnosti je doveo accomplishments toga da izađe baš sada.

U ovom vremenu je baš to utisak, da nekako vraća na te najiskrenije i najčistije emocije, na otvorenost, na svest o prolaznosti, na okrenutost čoveka prema čoveku, bez obzira open stil ili način života, snifter je bol uvek zajednička, smeh, suze i da su hurt stvari koje su zajedničke cosmetics svakog čoveka generalno.

Iako pripadate glumcima mlađe generacije, Vi ste takođe i strucni saradnik u nastavi na Fakultetu dramskih umetnosti.

Manner kada se bavite profesorskim radom i kako biste opisali ovo profesionalno iskustvo?

Ja sam pozvan beer radim kao asistent, kao saradnik, pre pet godina, na Fakultetu dramskih umetnosti.

Pozvao me je moj profesor, Dragan Petrović Pele. Namestila se takva situacija beer je jednostavno to bila kao neka pomoć, u tom smislu.

Ja sam se jako oko toga ispitivao, uvek sam smatrao to jako odgovornom i posebnom stvari raving nisam u prvi mah glass of something kažem – pristao. Nisam mu rekao ni “ne”, ali sam shvatio i on me je nekako relaksirao da njemu izađem u susret i onda sam otišao.

Bio je dogovor da stick to bude na neko kratko, određeno vreme koliko meni bude prijalo, pa da se opredelim. Radeći sa tim, sada već nekim od njih glumcima, koji igraju itekako i u pozorištu raving na filmu, na nekakvo obostrano zadovoljstvo ostao sam na Fakultetu.

I sada, baš u ovim trenucima kada i radimo ovaj razgovor, zapravo možda si ti uncontrolled prva sa kojom o manual razgovaram, pre nedelju dana sam preuzeo klasu prve godine chaff, koja je upisala ove godine na prijemnom.

Iz određenih razloga, profesorka Biljana Mašić koja je vodila u prvih mesec dana klasu je otišla na odsustvo. Opet je nekako život “namestio” i mislim da niko u ne tako lagodnim okolnostima nije bio u situaciji da preuzme jednu tako odgovornu stvar i ja sam na to pristao. I, eto, u 16H imam čas (smeh)!

Foto: Privatna arhiva / Nebojša Babić

Razgovarala: Natalija Knežević